60 godina mature, on je udovac, ona udovica.
Znaju se godinama, od školskih dana i redovno prisustvujući prošlim godišnjicama.
Veče je bilo izuzetno, njihovo raspoloženje izvanredno. Udovac joj je često upućivao poglede divljenja, ona bi mu smešeći se uzvraćala.
Konacno je prikupio hrabrost i upitao je: "Hoćeš li da se udaš za mene?"
Posle šest sekundi pazljivog razmisljanja, odgovorila je, "Da,... da hoću!"
Veče se za udovca završilo izuzetno lepo. Međutim, sledećeg jutra bio je u nevolji.
Da li je rekla "Da" ili "Ne"?
Nije bio u stanju da se seti. Pokušavao je ali bez uspeha.
Prisećao se kompletnog razgovora prethodne večeri, ali njegovo sećanje na njen odgovor je bilo kao izbrisano.
Sa zebnjom i nemirom je pozvao telefonom.
Objasnio joj je da ga memorija ne služi više kao pre. Potom je prepričao prethodno veče. Pošto se malo ohrabrio upitao je: "Kada sam te pitao da li bi se udala za mene, da li si rekla "Da" ili "Ne"?
"Oh, ne budi luckast, rekla sam; Da, naravno da hoću. I mislila sam to sasvim iskreno."
Udovac je bio presrećan. Osetio je da mu se puls ubrzava.
I potom je dodala: "Tako sam srećna što si zvao jer nisam mogla da se setim ko me je to pitao!"
Нема коментара:
Постави коментар