Враћали се некакви сељаци кући из шуме, кад један завика дружини:
- Гле, гле, браћо, онога зеца што бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву!
- То је лако – повиче најстарији у дружини – половина нас хајдемо за зецом у потеру да га ухватимо, а половина нека исече јасенов ражањ, да буде спреман док се не вратимо са зецом.
- Добра ти је та – рече један – у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да ми зеца међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује укућанима, јер није право да од њега једе онај ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је л’ тако браћо?
- Добра ти је! – рече трећи. – Него, да ми пожуримо док зец није у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном!
И тако оде половина за зецом у потеру, а половина по јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца не нађоше ни трага од њега, али видеше негде у планини где је неко потпалио ћумур, па се задимило, те се упуте к ономе диму кад ли се тамо сретну с онима што су по гори тражили јасенов ражањ и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, па завичу на њих: - камо зец, море, бре!?
А ови тамо исто упитају срдито потернике:
- Ево ватре, ви сте га без нас појели!
Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе на носилима кући однети. Кад дођоше у село, упиташе их сељани:
- Ко вас поби?
Одговорише:
- Лукави зец и јасенов ражањ!
Нема коментара:
Постави коментар