Била у некаквоме селу једног лета велика суша, па једног дана сакупи се све село пред црквом да нагна попа, да се моли Богу за кишу, а ако га не умоли, да ће добавити другога попа, кога ће Бог послушати. Уто изађе и поп пред цркву, па свима назове добро јутро и по обичају благослови, а они сви на њ скоче, вичући:
- Дед', попе! Отварај књигу из које се Бог моли за кишу, па ако нам киша не падне у исти дан, нећеш наших поскурица јести ни икаква бира имати!
Познавајући своје сељане, поп се одмах мудро досети, па им рече:
- Добро, моји људи! То би право било да смо одавно учинили, али ја то нисам смео ни могао без вас, јер не знам у који ћете дан кишу. Него, кад сте сви овде, дај да се договоримо, па кад изаберемо дан, ако не буде кише, ево моје главе!
- А кад би ти рекао, попе?
- Ја бих, браћо, ако ви велите, сутра!
- Сутра ја, браћо, не могу никако, поручио сам за мобу да ми жњу пшеницу, јер знате сви да је већ презрела - рече кнез.
- А хоћемо ли у уторак?
- Не, попе! - повиче други. - Ја у уторак вршем пшеницу, тако сам уговорио и капарисао људе и коње.
- Хоћемо ли у среду?
- Какву среду! - завиче трећи. - А зар не знаш, попе, да ја у среду женим сина и купим сватове ево већ петнаест дана!
- Па, хајдемо у четвртак!
- Не, попе, ако Бога знаш! Ја косим ливаду у тај дан!
И тако све даље, до недеље, па поп - видевши шта је и како је - рече сељанима:
- Е, браћо моја, ви се братски договорите, па кад год речете, али сви, да међу вама не буде ината, ја сам одмах готов!
Нема коментара:
Постави коментар