"Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao: "Moramo da razgovaramo". Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da progovorim, ali morao sam joj reći sta mislim. Onda sam smireno rekao: "Želim razvod". Nije izgledala iznervirano mojim recima, nego me tiho upitala: "Zasto?" čutao sam. To je naljutilo. Odbacila je pribor za jelo i pocela da viče, ti nisi čovek!!
Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela da zna šta se dogodilo sa našim brakom. Ali nisam imao zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio!
S jakim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod po kom će njoj da pripadne naša kuća, naš auto i 30% dela moje firme. Pogledala ga je i onda pocepala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela samnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem svoje reči jer sam jako voleo Ivanu. Počela je da plače predamnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko sedmica, činila se sada čvrčćom i jasnijom.
Sledećeg dana, došao sam ćjako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao pravo u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i ponovo zaspao.
Ujutro mi je dala svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je tražila odlaganje od mesec dana do razvoda. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.
Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom.
To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je jos jedan zahtev, htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan nasega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do ulaznih vrata. Mislio sam da je totalno poludela. Ali da bih nam te poslednje zajedničke dane učinio podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve.
Rekao sam Ivani kakve uslove mi je žena postavila za razvod...Glasno se smejala i mislila da je to apsurdno. Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom, rekla je prezrivo.
Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja rekao da želim razvod. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Nas sin je zapljeskao iza nas: "Tata drzi mamu u naručju. Divno!" Te reči su me pogodile.
Od spavaće do dnevne sobe pa do ulaza, hodao sam vise od 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla: "nemoj nasem sinu govoriti o razvodu". Klimnuo sam glavom, pomalo nervozan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je na autobus za posao. A ja sam se odvezao do svog posla.
Drugi dan bilo nam je puno lakše. Oslonila se na moje grudi. Mogao sam da osetim miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena i da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila proseda. Nasšbrak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao šta sam joj to uradio.
Četvrtog dana kad sam je podigao, osetio sam kako se osecaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene. Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome.
Kako je tih mesec dana prolazilo, sve sam je lakše nosio. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim.
Jedno jutro birala je odeću. Isprobala je nekoliko haljina, ali ni jedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula: "Sve su mi haljine postale prevelike". Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je bilo sve lakse da je nosim.
Odjednom mi je sinulo... Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: "Tata vrijeme je da nosiš mamu". Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan deo života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti. Tada sam je uzeo u naručje, hodajući kroz spavaću do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nežno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan naseg venčanja.
Ali njena sve lakša težina me činila jako tužnim. Poslednjeg dana, kad sam je držao u naručju, jedva sam zakoračio. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: "Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti".
Odvezao sam se do Ivane... istrčao iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svako odlaganje naterala da promenim mišljenje. Stigao sam gore. Ivana je otvorila vrata, a ja sam joj rekao: "Žao mi je ali ja više ne želim razvod. Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. "Imas li groznicu?" Rekla je. Maknuo sam joj ruku s moje glave. "Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan verovatno zato što ni ona ni ja nismo cenili pojedinosti u nasim životima, a ne zato što više nismo voleli jedan drugo. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan nasega vjenčanja, trebao sam da je tako nositi dok nas smrt ne rastavi." Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarcinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam.
U cvećari na putu ka poslu naručio sam buket za moju ženu. Prodavačica me pitala šta da napiše na kartici. Nasmejao sam se i napisao: "Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi".
Te noći sam stigao kući sa cvećem u ruci i osmehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu - mrtvu.
Borila se s rakom mesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primetio. Znala je da će brzo umreti i htela je da me spasi od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug...
Mali detalji u vašim životima su ono sto je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.
Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugog da izgradite intimnost. Da imate pravi srećan brak!
Ako ne podelite ovu priču, ništa se neće dogoditi.
Ako to učinite, možda spasite nečiji brak.
Mnogi od životnih neuspeha su ljudi koji nisu shvatali koliko su bili blizu uspeha kada su odustali."
Нема коментара:
Постави коментар