ПРОТЕСТНА ПЕСМА

 ПРОТЕСТНА ПЕСМА

Свашта умем.

Стварно умем.

Само – себе не разумем.

Ја, чувао, људи овце

тамо негде на крај света,

мојој деци кајмак смета,

лук им смета…

Све им смета.

Ја до школе пешачио

и по киши и по снегу,

моје кћери к’о књегиње,

к’о да се у свили легу:

једном шмркну,

двапут кину

и беже у лимузину.

Свашта умем.

Стварно умем.

Само – себе не разумем.

Ја крчио с оцем шуму.

Плик до плика длан ми оспе.

Моме сину – господину

тешко и да ђубре проспе.

Кад му мати нешто режи

мислим: женско па нек’ режи.

А он: одмах купи ствари

и од куће у свет бежи.

Још ми жврља нека писма

опроштајна,

пуна бола.

Испаднемо пред њим криви

ми и школа.

Тражи новац, кука, моли

– нема чиме стан да плати,

а ја шашав

па га пустим

да се мирно кући врати.

И све дивно, дивно умем

само – себе не разумем.

Све сам ово за њих стек’о.

Нико хвала није рек’о.

К’о да морам да се зборам

и да леђа вечно кривим

због принчева и принцеза.

К’о да само зато живим.

А ја живим јер се надам

да ме и сад негде чека

једна шума из детињства

и ведрица врућег млека,

и тишина испод брега,

и плав лепет птичјих крила,

и огромне жуте звезде

као што је моја била.

Ал’ путеви затрављени.

Над њима се магле топе.

Одавно су затрпане

моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет

без режања,

без бежања.

Ишао сам да одрастем.

Сад све могу.

Сад све умем.

Али шта ми све то вреди

кад сам себе не разумем.

~Мирослав Мика Антић~

ТИ ЋЕШ, СИНКО, СВИРАТИ

Кад је некакав човек полазио некуд на пут, комшије и познаници навале око њега, па један вели - донеси ми ово, други вели - донеси ми оно, а ниједан не даје новаца. Онда некакво дете изиђе преда њ и пруживши му пару, рече:

- Узми ову пару, молим те, па ми купи и донеси свиралу.

А човек му на то одговори:

- Ти ћеш, синко, свирати!

-Српска народна приповетка-

ПУТНИК И ГОСТИОНИЧАР

Уђе некакав путник гладан у једну гостионицу, а није при себи имао ништа до десет-петнаест пара, па завиче гостионичару:

- Хеј, газда! Дај да добро ручам за моје паре!

Гостионичар му изнесе добар ручак, све што је најбоље у тај мах имао, а путник, кад се добро наједе и напи, опет викну:

- Хеј, газда! Хоћу да ти поштено платим! - па извади оно мало пара и рече: - Ово су моје паре, ја код себе, душе ми, више немам!

Гостионичар виде да га је путник преварио, па му полако рече:

- Хајде, нек ти је просто што си ме преварио и нек ти је на здравље што си појео и попио, али те молим, хајде довече у ону гостионицу преко пута, па то исто уради и оном другом гостионичару.

А путник му одговори:

- Нећу, душе ми, јер сам код њега овако синоћ вечерао, па ме он научио да данас код тебе дођем на ручак!

-Српска народна приповетка-

ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА

Враћали се некакви сељаци кући из шуме, кад један завика дружини:

- Гле, гле, браћо, онога зеца што бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву!

- То је лако – повиче најстарији у дружини – половина нас хајдемо за зецом у потеру да га ухватимо, а половина нека исече јасенов ражањ, да буде спреман док се не вратимо са зецом.

- Добра ти је та – рече један – у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да ми зеца међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује укућанима, јер није право да од њега једе онај ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је л’ тако браћо?

- Добра ти је! – рече трећи. – Него, да ми пожуримо док зец није у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном!

И тако оде половина за зецом у потеру, а половина по јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца не нађоше ни трага од њега, али видеше негде у планини где је неко потпалио ћумур, па се задимило, те се упуте к ономе диму кад ли се тамо сретну с онима што су по гори тражили јасенов ражањ и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, па завичу на њих: - камо зец, море, бре!?

А ови тамо исто упитају срдито потернике:

- Ево ватре, ви сте га без нас појели!

Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе на носилима кући однети. Кад дођоше у село, упиташе их сељани:

- Ко вас поби?

Одговорише:

- Лукави зец и јасенов ражањ!

-Српска народна приповетка-

КАДА ЋЕТЕ ДА ВАМ ПАДНЕ КИША

Била у некаквоме селу једног лета велика суша, па једног дана сакупи се све село пред црквом да нагна попа, да се моли Богу за кишу, а ако га не умоли, да ће добавити другога попа, кога ће Бог послушати. Уто изађе и поп пред цркву, па свима назове добро јутро и по обичају благослови, а они сви на њ скоче, вичући:

- Дед', попе! Отварај књигу из које се Бог моли за кишу, па ако нам киша не падне у исти дан, нећеш наших поскурица јести ни икаква бира имати!

Познавајући своје сељане, поп се одмах мудро досети, па им рече:

- Добро, моји људи! То би право било да смо одавно учинили, али ја то нисам смео ни могао без вас, јер не знам у који ћете дан кишу. Него, кад сте сви овде, дај да се договоримо, па кад изаберемо дан, ако не буде кише, ево моје главе!

- А кад би ти рекао, попе?

- Ја бих, браћо, ако ви велите, сутра!

- Сутра ја, браћо, не могу никако, поручио сам за мобу да ми жњу пшеницу, јер знате сви да је већ презрела - рече кнез.

- А хоћемо ли у уторак?

- Не, попе! - повиче други. - Ја у уторак вршем пшеницу, тако сам уговорио и капарисао људе и коње.

- Хоћемо ли у среду?

- Какву среду! - завиче трећи. - А зар не знаш, попе, да ја у среду женим сина и купим сватове ево већ петнаест дана!

- Па, хајдемо у четвртак!

- Не, попе, ако Бога знаш! Ја косим ливаду у тај дан!

И тако све даље, до недеље, па поп - видевши шта је и како је - рече сељанима:

- Е, браћо моја, ви се братски договорите, па кад год речете, али сви, да међу вама не буде ината, ја сам одмах готов!

-Српска народна приповетка-