Сиви људи промицали су замагљених очију, слободних удова, али умова заробљених у себе. Било је неколико минута пре осам сати ујутру и радни дан носио им је кораке
Кажу да звук виолине подсећа на људски глас. Да може да се смеје, да плаче и јеца, да шапуће, милује и грди, баш као и човек. Кажу и да је тежак, озбиљан и осећајан, да уме да обузме ум, да га сапне и заузда, да га упути баш тамо где је намерио. Најважније, кажу да може и да прича, да приповеда бајке дубље од речи и слика, да понесе слушаоца у светове далеко ван оних којима је свакодневно опхрван, да га загрли и однесе, да му дарује заборав и олакшање.
Људи кажу много тога, а ретко ко има стрпљења да застане и послуша. Тако је било и хладног петка у Вашингтону, 12. јануара 2007. године, негде између ужурбаних корака и ротирајућих врата улаза у станицу метроа, ту, одмах поред металне канте за отпатке, покрај изломљених пластичних чаша и згужваних папирних кеса, где гласно али неприметно почиње ова прича.
Невидљиви свирач
Ходник станице Ланфан плаза био је запањујуће акустичан. Тонови су се одбијали о зидове, укрштали негде у ваздуху и враћали до ушне шкољке округли и баршунасти, готово течни. Остали звукови упливавали су у мелодију: шкрипа корака у пролазу, брујање аутомобилских мотора кроз стално отворена врата, говор, обавештења; али ниједан од тих шумова није сметао музици – јер је нико није ни слушао.
Један неугледно обучен човек, одока би му се могло дати око четрдесет година, очију сакривених под ободом качкета, увијао је тело у складу са замасима гудала преко изгуљене старе виолине. Испред ногу му је лежала отворена кутија с неколико новчића које је сам убацио како би успешно почео дан. Тек повремено би успео да се отме чинима које је сам за себе сплео и да баци понеки разочаран поглед унаоколо. Сиви људи, са својим сивим мислима, промицали су замагљених очију, слободних удова, али умова заробљених у себе. Било је неколико минута пре осам сати ујутру и радни дан носио им је кораке.
После четрдесет три минута свирања поред „гудлаша” је прошло нешто више од хиљаду сто људи. Хиљаду и седамдесет га није ни погледало. Двадесетак је убацило неки новац у кутију, већина у ужурбаном проласку. Тек неколико је наградило музику. За три четвртине сата зарадио је тридесет два долара и седамнаест центи. Пре него што се спаковао и отишао, једна жена је успела да га препозна. Био је то Џошуа Бел, један од најбољих виолиниста света.
Неколико капи лепоте
Ствар је почела као оглед чувеног дневника „Вашингтон пост”. Ако се уметност премести из свог свакодневног оквира, да ли ће је лепота пратити? У ту сврху Бел је свирао пред својом незаинтересованом публиком. Поређења ради, три дана пре наступа у метроу имао је концерт у Бостону за који је карта за просечно место коштала сто долара! Једна карта! Његова стара изанђала виолина била је три и по милиона долара плаћен „страдивари” из 1713. године. Изгуљен, јер никада није поново лакиран.
Тај инструмент био је исти онакав каквог га је велики мајстор последњи пут држао у рукама, са све чувеним тајним лаком за који се говорка да садржи мед, беланца и арапску гуму из акација. На све то, Бел је свирао Бахову „Чакону”, једно од најлепших и најтежих музичких дела икада написаних. Многи се у току каријере усуде да се ухвате у коштац с „Чаконом”, али мало ко успева да је обузда и припитоми. Сам Бел је уздиже ван оквира музике и каже да је то једно од највећих људских достигнућа у историји. Ипак, лепота је ван концертних сала успела да се пренесе само у малим количинама и да засени чула тек неколицине пролазника који су издвојили по неколико минута да застану и послушају можда и највећи музички доживљај који ће себи икада моћи да приуште.
Читав концерт у метроу сниман је скривеном камером. По њеном сведочењу било каква промена расположења публике догодила се после три минута. Један човек је окренуо главу ка свирачу и гледао га љубопитљиво, не заустављајући корак, све док му тело није однело поглед. Пола минута касније добио је и први новац. Долар.
„На почетку сам се усредсредио само на музику. Нисам баш примећивао шта се дешава око мене”, причао је Бел касније о наступу.
„Било је јако чудно, сви ти људи су ме заправо... игнорисали”, говорио је и даље не успевајући да схвати како је то могло да му се деси.
Бел је био у средишту пажње још од четврте године кад је својим измишљеним инструментом убедио родитеље да га пошаљу на часове музике. Између дршки од фиока разапео је гумице и на њима по слуху изводио мелодије које је чуо у току дана. Чак је и „штимовао” своју шклопоцију извлачењем и увлачењем фиока. И касније у животу наставио је да се намеће својом даровитошћу коју је прелио и ван сарадње с најбољим светским диригентима и оркестрима. Појавио се у серији „Улица Сезам”, а свирао је и музику за филм „Црвена виолина”. Ипак, као једини захтев за сарадњу у огледу истакао је жељу да се уз његово име не лепи реч „геније”.
Лутријом против чаробњака
„У концертној дворани често ме узнемири ако се неко накашље или ако некоме зазвони телефон. Али овде су се моја очекивања брзо угасила. Почео сам да бивам захвалан за сваки знак пажње, чак и успутни поглед. Био сам зачуђујуће захвалан кад сам добио цео долар уместо ситниша”, рекао је човек чији минут у концертној сали кошта преко хиљаду долара. Тренутак кад је завршио прво дело био је испраћен потпуном тишином. То га је нечем научило.
Наместио се, наштимовао виолину и кренуо даље. Друга на репертоару била је композиција „Аве Марија” Франца Шуберта. Вером проткана љубав према Богородици против исто тако вером утемељене љубави према новцу. Људи с цифрама у глави јурили су уз и низ степенице на чијем врху је стајала трафика с новинама. Поред ње је радио чистач ципела. Поред њега је неколико људи чекало на ред за машину за лото. Иако су били веома близу Џошуе Бела, ниједан од њих није се окренуо да погледа одакле извире музика. Њихово постојање било је чврсто везано ван оквира духовних вредности. Све своје мисли устремили су према механизму који је штампао нове и проверавао старе лозове. Под ногама им је шуштала хрпа поцепаних листића, заоставштина њихових претходника.
Кад је лифт из своје утробе испустио жену с трогодишњим дечаком догодило се нешто другачије. Дете је истог тренутка кад је чуло виолину застало и пореметило дотад непоколебљиви корак ужурбане мајке. Она је покушала да га повуче, али се дечак, вероватно први пут у животу, успротивио чврстој вољи родитеља. Нешто га је вукло ка човеку који је правио музику. Нешто је било у покретима гудалом, нешто магично што је успевало да произведе те тонове који су дететов дух успели да испуне до врха и да га обузму, да овладају њиме до те мере да је само мајчина оштра и необуздана журба успела да га одвуче даље. Мајка није ни погледала свирача. Вукла је малишу за руку, а овај се, докле год је могао, успињао на прсте да бар још који тренутак погледа чаробњака који краде мисли. Врата су их убрзо прогутала ка следећем лифту.
Кажу да звук виолине подсећа на људски глас. Да може да се смеје, да плаче и јеца, да шапуће, милује и грди, баш као и човек. Кажу и да је тежак, озбиљан и осећајан, да уме да обузме ум, да га сапне и заузда, да га упути баш тамо где је намерио. Најважније, кажу да може и да прича, да приповеда бајке дубље од речи и слика, да понесе слушаоца у светове далеко ван оних којима је свакодневно опхрван, да га загрли и однесе, да му дарује заборав и олакшање.
Људи кажу много тога, а ретко ко има стрпљења да застане и послуша. Тако је било и хладног петка у Вашингтону, 12. јануара 2007. године, негде између ужурбаних корака и ротирајућих врата улаза у станицу метроа, ту, одмах поред металне канте за отпатке, покрај изломљених пластичних чаша и згужваних папирних кеса, где гласно али неприметно почиње ова прича.
Невидљиви свирач
Ходник станице Ланфан плаза био је запањујуће акустичан. Тонови су се одбијали о зидове, укрштали негде у ваздуху и враћали до ушне шкољке округли и баршунасти, готово течни. Остали звукови упливавали су у мелодију: шкрипа корака у пролазу, брујање аутомобилских мотора кроз стално отворена врата, говор, обавештења; али ниједан од тих шумова није сметао музици – јер је нико није ни слушао.
Један неугледно обучен човек, одока би му се могло дати око четрдесет година, очију сакривених под ободом качкета, увијао је тело у складу са замасима гудала преко изгуљене старе виолине. Испред ногу му је лежала отворена кутија с неколико новчића које је сам убацио како би успешно почео дан. Тек повремено би успео да се отме чинима које је сам за себе сплео и да баци понеки разочаран поглед унаоколо. Сиви људи, са својим сивим мислима, промицали су замагљених очију, слободних удова, али умова заробљених у себе. Било је неколико минута пре осам сати ујутру и радни дан носио им је кораке.
После четрдесет три минута свирања поред „гудлаша” је прошло нешто више од хиљаду сто људи. Хиљаду и седамдесет га није ни погледало. Двадесетак је убацило неки новац у кутију, већина у ужурбаном проласку. Тек неколико је наградило музику. За три четвртине сата зарадио је тридесет два долара и седамнаест центи. Пре него што се спаковао и отишао, једна жена је успела да га препозна. Био је то Џошуа Бел, један од најбољих виолиниста света.
Неколико капи лепоте
Ствар је почела као оглед чувеног дневника „Вашингтон пост”. Ако се уметност премести из свог свакодневног оквира, да ли ће је лепота пратити? У ту сврху Бел је свирао пред својом незаинтересованом публиком. Поређења ради, три дана пре наступа у метроу имао је концерт у Бостону за који је карта за просечно место коштала сто долара! Једна карта! Његова стара изанђала виолина била је три и по милиона долара плаћен „страдивари” из 1713. године. Изгуљен, јер никада није поново лакиран.
Тај инструмент био је исти онакав каквог га је велики мајстор последњи пут држао у рукама, са све чувеним тајним лаком за који се говорка да садржи мед, беланца и арапску гуму из акација. На све то, Бел је свирао Бахову „Чакону”, једно од најлепших и најтежих музичких дела икада написаних. Многи се у току каријере усуде да се ухвате у коштац с „Чаконом”, али мало ко успева да је обузда и припитоми. Сам Бел је уздиже ван оквира музике и каже да је то једно од највећих људских достигнућа у историји. Ипак, лепота је ван концертних сала успела да се пренесе само у малим количинама и да засени чула тек неколицине пролазника који су издвојили по неколико минута да застану и послушају можда и највећи музички доживљај који ће себи икада моћи да приуште.
Читав концерт у метроу сниман је скривеном камером. По њеном сведочењу било каква промена расположења публике догодила се после три минута. Један човек је окренуо главу ка свирачу и гледао га љубопитљиво, не заустављајући корак, све док му тело није однело поглед. Пола минута касније добио је и први новац. Долар.
„На почетку сам се усредсредио само на музику. Нисам баш примећивао шта се дешава око мене”, причао је Бел касније о наступу.
„Било је јако чудно, сви ти људи су ме заправо... игнорисали”, говорио је и даље не успевајући да схвати како је то могло да му се деси.
Бел је био у средишту пажње још од четврте године кад је својим измишљеним инструментом убедио родитеље да га пошаљу на часове музике. Између дршки од фиока разапео је гумице и на њима по слуху изводио мелодије које је чуо у току дана. Чак је и „штимовао” своју шклопоцију извлачењем и увлачењем фиока. И касније у животу наставио је да се намеће својом даровитошћу коју је прелио и ван сарадње с најбољим светским диригентима и оркестрима. Појавио се у серији „Улица Сезам”, а свирао је и музику за филм „Црвена виолина”. Ипак, као једини захтев за сарадњу у огледу истакао је жељу да се уз његово име не лепи реч „геније”.
Лутријом против чаробњака
„У концертној дворани често ме узнемири ако се неко накашље или ако некоме зазвони телефон. Али овде су се моја очекивања брзо угасила. Почео сам да бивам захвалан за сваки знак пажње, чак и успутни поглед. Био сам зачуђујуће захвалан кад сам добио цео долар уместо ситниша”, рекао је човек чији минут у концертној сали кошта преко хиљаду долара. Тренутак кад је завршио прво дело био је испраћен потпуном тишином. То га је нечем научило.
Наместио се, наштимовао виолину и кренуо даље. Друга на репертоару била је композиција „Аве Марија” Франца Шуберта. Вером проткана љубав према Богородици против исто тако вером утемељене љубави према новцу. Људи с цифрама у глави јурили су уз и низ степенице на чијем врху је стајала трафика с новинама. Поред ње је радио чистач ципела. Поред њега је неколико људи чекало на ред за машину за лото. Иако су били веома близу Џошуе Бела, ниједан од њих није се окренуо да погледа одакле извире музика. Њихово постојање било је чврсто везано ван оквира духовних вредности. Све своје мисли устремили су према механизму који је штампао нове и проверавао старе лозове. Под ногама им је шуштала хрпа поцепаних листића, заоставштина њихових претходника.
Кад је лифт из своје утробе испустио жену с трогодишњим дечаком догодило се нешто другачије. Дете је истог тренутка кад је чуло виолину застало и пореметило дотад непоколебљиви корак ужурбане мајке. Она је покушала да га повуче, али се дечак, вероватно први пут у животу, успротивио чврстој вољи родитеља. Нешто га је вукло ка човеку који је правио музику. Нешто је било у покретима гудалом, нешто магично што је успевало да произведе те тонове који су дететов дух успели да испуне до врха и да га обузму, да овладају њиме до те мере да је само мајчина оштра и необуздана журба успела да га одвуче даље. Мајка није ни погледала свирача. Вукла је малишу за руку, а овај се, докле год је могао, успињао на прсте да бар још који тренутак погледа чаробњака који краде мисли. Врата су их убрзо прогутала ка следећем лифту.
По завршетку Шубертове химне, Џошуа Бел је одсвирао још три дела пре него што се поново вратио Баху и „Чакони”. Људи су поглед лепили за под кад би пролазили поред њега, неки из незаинтересованости, неки из удубљености у бриге модерног света, а неки једноставно из тврдичлука, јер, ако га не примете, имаће оправдање што нису приложили новац.
„Изненађен сам само бројем људи који уопште нису обраћали пажњу, као да сам невидљив”, говорио је Бел. „Јер, знате шта? Правио сам жешћу буку!”
И заиста, виолиниста у метроу није свакодневни призор, поготово не виолиниста Беловог калибра.
Не желим да одем
Една Соуза је чистачица ципела на станици Ланфан плаза већ шест година. Дошла је из Бразила и, иако је са собом понела и љубав према музици, у својој бележници држала је бројеве телефона две полицијске станице. Једној је надлежност био горњи спрат. Другој доњи. Непријатељи су били улични музичари. Една није могла да их поднесе, нарушавали су јој говорничке способности које су биле основни покретач њеног заната. Поред спретних руку, свакако.
Дванаестог јануара 2007. године није позвала ниједан од бројева. Јер је човек који јој је ускраћивао ваљано урађен посао имао оправдање за то. Љубав према музици. Још двоје људи оставило је упечатљив отисак на сочиву скривене камере. Старији проћелави господин који је пуних девет минута слушао Бела, а потом стидљиво, готово скрушено, убацио пет долара у кутију. Он је и сам некада давно био виолиниста и препознао је даровитост.
Друга је била девојка која се ту нашла на паузи за кафу. Пре него што је и по педесети пут погледала на сат, рекла је човеку до себе: „Ја заиста не желим да одем.” Али морала је. И отишла је. А човек до ње био је један од приређивача огледа. Пре него што је све почело морали су из предострожности да убаце „своје људе” у гомилу. Да не би било невоља ако се око Бела окупи гужва, ако не буду могли да обуздају људе, ако га неко препозна, па обавести остале, ходник би могао да постане непролазан од заинтересованих. Ипак, ниједног тренутка свирача није слушало двоје људи истовремено.
Аутор:
Стефан Костадиновић
Илустровао:
Дарко Гркинић
Извор: Политикин Забавник
*************
На јавном месту у неадекватно време:
Да ли примећујемо лепоту?
Да ли застајемо да бисмо у њој уживали?
Да ли препознајемо таленат у неочекиваном контексту?
Ако немамо минут да застанемо и слушамо једног од најбољих музичара света који свира најбољу икад написану музику, колико других ствари онда тако пропуштамо?
